NESTALA JE KARLOVAČKA KNJIŽARNICA KARLOVAČKA KNJIŽARNICA KULTNO MESTO

NESTALA JE KARLOVAČKA KNJIŽARNICA KARLOVAČKA KNJIŽARNICA KULTNO MESTO




NESTALA JE KARLOVAČKA KNJIŽARNICA


KARLOVAČKA KNJIŽARNICA, kultno mesto Sremskih Karlovaca je sve do 24. januara ove godine postojala punih 11 godina. Kao knjižara je bila nešto posebno. U njoj su se mogla naći i retka stara izdanja knjiga važnih za kulturu srpskog, ali i drugih naroda. Sa posebnom pažnjom gospodin Darko Hohnjec, vlasnik i rukovodilac knjižarnice, je sakupljao filozofsku literaturu, a gospođa Dušanka Ćiritović dela iz teorije književnosti. Bračni i poslovni par Hohnjec-Ćiritović je napravio oazu za intelektualce i ljubitelje knjiga koja je uveliko prelazila granice Sremskih Karlovaca. U knjižarnici je za one koji bi da pročitaju delove iz neke knjige ili temeljnije prouče šta im knjiga nudi uvek postojao kutak u kome su mogli do mile volje da se druže sa knjigom. Sezonski old timer voz Romantika Beograd-Sremski Karlovci je dovozio veliki broj ljubitelja knjige upravo u ovu knjižarnicu. Oni su uspeli da naprave atmosferu, tako važnu za ljubitelje knjige. Puno ljudi iz beogradskog intelektualnog kruga su i u najgorim vremenima dolazili da u Knjižarnici kupe po neku knjigu.

Knjižarnica je preživela i vremena vrlo nepovoljna, moglo bi se reći neprijateljska za knjige. Onda sudska presuda, pa 24. januara 2002. godine i iseljenje. Ne bi se trebalo baviti sudskim presudama, ali da se ukine “KARLOVAČKA KNJIŽARNICA”, e to je previše i za najveće pesimiste. U kakvom ćemo društvu živeti i da li nam je važno hoćemo li imati institucije kulture ili ćemo se radije prepustiti uticajima balkanske krčme?

Dakle, “KARLOVAČKA KNJIŽARNICA“je za jedanaest godina postala kulturno stecište i kultno mesto u Sremskim Karlovcima. Bila je smeštena na Trgu Branka Radičevića br. 15, u kući sagrađenoj daleke 1772. godine, na obali Dunava. Jedan vek kasnije, 1879. godine, vlasnik je kuću ostavio Karlovačkoj gimnaziji kao zadužbinu. Ljudi su brigu za sugrađane i svoj grad pokazivali najčešće na taj način. Karlovačka gimnazija je dobila četrnaest kuća na poklon i upravljala je tom imovinom. Profesori su imali gde da stanuju, a siromašni i daroviti đaci takođe. Gimnazija je ubirala kiriju koju je mogla da upotrebi za opšte dobro. Dakle, škole i profesori nisu bili „crkveni miševi”, a ne bi ni danas bili da se isprave propusti nesavesnih vlasti iz ranijih relativno bliskih vremena.

Ali, umesto da Karlovačka gimnazija uđe u posed kuće na Trgu Branka Radičevića br. 15 i koristi je, ista nesavesnošću nosilaca vlasti, ali i nemarnošću činovnika, ali pre svih i same Gimnazije, postaje “vlasništvo” Ugostiteljskog preduzeća “Tvrđava Varadin”. Novi vlasnici su, kad nisu mogli da izvlače veću korist iz njenog korišćenja, istu, mirne savesti i ne trepnuvši, prodali krajem 1999. godine Sremskokarlovčaninu, gospodinu Stevanu Avramoviću, vlasniku preduzeća AS komerc. Stevan Avramović je jedno vreme bio i predsednik Izvršnog odbora SO Sremski Karlovci.

Gospodin Stevan Avramović je možda prilikom sklapanja kupoprodajnog ugovora bio obmanut od prodavca da je sve u redu sa njegovim vlasništvom. U tom slučaju bi mogao da se obešteti od prodavca kuće. Ali, u slučaju da je znao da ova kupoprodaja nije pravno valjana bilo bi sasvim u redu i da snosi posledice takvog svog postupka.

Međutim, ovde gospodin Stevan Avramović i nije najbitniji, jer da kuću nije kupio Stevan Avramović kupio bi je neko drugi.

Međutim, začuđuje da ni aktuela opštinska vlast, a još manje devastirani vlasnik ove kuće, Karlovačka gimnazija, nisu pokazali interes da se ova vredna imovina, ne toliko u materijalnom koliko u kulturnom smislu, zadrži u svojoj vlasti. Najveću brigu za ovu kuću su pokazali upravo vlasnici knjižarnice, koji su tu ipak bili samo “podstanari”. I kada su vlasnici knjžarnice obavešteni da treba da se isele upotrebili su sva dopuštena i pravna sredstva koja su im stajala na raspoloženju. Ali, to ipak nije bilo dovoljno.

A šta su za to vreme radili devastirani vlasnik Karlovačka gimnazija i opštinski poslenici? Uglavnom su davali “moralnu podršku” gospodinu Darku Hohnjecu i tapšali ga po ramenu. A da se aktivno, ne samo formalno, uključe u rešavanje ovog problema, jer ipak ostaju bez vredne imovine i značajne kulturne institucije i problem ,,dignu” na znatno viši nivo i tako sačuvaju svoje vlasništvo, nije im izgleda ni palo na pamet. Zašto? Da li bi se tako ponašali i da je u pitanju njihova privatna imovina?

Možda su se opštinski funkcioneri, pre svih predsednik Skupštine opštine, ali i direktor Karlovačke gimnazije, tako ponašali što su u proteklih pola veka naučili, istrenirali se, da ne talasaju, da slušaju one poviše njih. Pozicija im je zavisila od poslušnosti, a ne od toga kako brinu o svom poslu i o dobrima koja su im poverena na brigu i upravljanje. Koliko će nam vremena trebati da prestanemo da se plašimo? Za nestanak Knjižarnice, koja je po svojoj prirodi i kulturnom značaju koji je imala, bila dobro svih Sremskokarlovčana je saodgovoran i podanički i sluganski odnos lokalnih autoriteta.

Sada smo došli u situaciju da ćemo verovatno imati još jedan ugostiteljski objekat, doduše verovatno višeg ranga, ali ni jednu knjižaru. U mestu u kome je osnovana i još uvek postoji, najstarija gimnazija srpskog naroda. Da li sadašnjim sremskokarlovačkim vlastima nedostaje još jedna „kafana“? Imaju li možda višak knjižara?


Stjepan A. Seder

Tekst je bjavljen u »Dnevnik«-u 11. februara 2002. godine u rubrici » Pogledi i mišljenja« bez delova otštampanih crvenom bojom.






Tags: karlovačka knjižarnica, vlasnik karlovačka, knjižarnica, karlovačka, nestala, kultno, mesto