LATENTNE REZERVE 1 POJAM I SUŠTINA LATENTNE REZERVE PREDSTAVLJAJU

LATENTNE REZERVE 1 POJAM I SUŠTINA LATENTNE REZERVE PREDSTAVLJAJU




Visoka poslovna škola strukovnih studija



LATENTNE REZERVE



  1. Pojam i suština

Latentne rezerve predstavljaju deo sopstvenog kapitala, koji u bilansu nije prikazan, ali čije postojanje se nazire i sluti bez mogućnosti da se iz bilansa direktno izvede zaključak o njihovoj visini. One nastaju potcenjivanjem pozicija aktive i precenjivanjem pozicija pasive, što u oba slučaja ima za posledicu smanjenje periodičnih rezultata. Zbog toga se sa pravom kaže da su latentne rezerve deo realizovanog dobitka koji je pomoću anticipiranja rashoda ostavljen na stranu, tj. nije iskazan. Prema tome, po svojoj suštini, latentne rezerve su isto što i ostvarene ( javne ) rezerve, s tom razlikom što se, za razliku od ovih drugih, ne vide.

Problem latentinih rezervi je, dakle, usko povezan sa pitanjem potcenjivanja. Jer, njihovo postojanje podrazumeva da je aktiva ispod, a pasiva iznad svoje „ prave“ ili istinske vrednosti. Pri tome, treba imati u vidu da se pojam prave vrednosti može tumačiti u statičkom ili dinamičkom smislu. U statičkom smislu posmatrano, pravu vrednost reprezentuje dnevna prodajana vrednost (prodajna vrednost na dan bilansa ) neto imovine preduzeća, u kome slučaju latntne rezerve predstavljaju razliku izmedju više prodajne vrednosti neto imovine na dan bilansa i njene niže knjigovodstvene vrednosti. Tome konceptu odgovara i buduća prinosna vrednost, ali je ona, zbog svoje nesigurnosti i nerešivosti problema obaračunavanja, idealna veličina i otuda neoperativna. 1

Prikladnom zamenom statičke dnevne prodajne vrednosti smatra se dnevna vrednost nabavke, koja je dinamičnija, jer uzima u obzir Going cocern concept. U tome kontekstu, latentne kapital-rezerve predsavljaju razliku izmedju više od dnevne vrednosti nabavke i niže knjigovodstvene vrednosti neto imovine.

Stvaranje latentnih rezervi ima za posledicu, po pravilu, sabijanje ili smanjenje zbira bilansa, pošto je je potcenjivanje pozicija aktive najčešći oblik njihovog obrazovanja. Medjutim, one se mogu stvarati i preko precenjivanja pozicija pokrića, u kome slučaju se one mešaju sa obavezama prema trećim.

U stručnoj literaturi se ne retko, pravi razlika izmedju latentnih (tihih) rezervi ( Die stillen Reserven ) i potajnih ( skrivenih ) rezervi ( heimliche Reserve ).2 Pri tome se smatra da pojam tihih ili latentnih rezervi odredjuje, doduše njihovo neiskazivanje u bilansu, ali ne i njihova nesaznatljivost. Jer, veoma često se i sa spoljne strane iz bilansa može dokučiti postojanje tihe rezerve. Ovo narodčito u slučaju postojanja promemorija pozicija u aktivi bilansa. Tada je samo teško ustanoviti njenu tačnu visinu. O tihoj rezervi radi se i onda ako ona nije uneta u bilans, ali je tačno označena u izveštaju o poslovanju.

Pomenute dve u bilansu neiskazane rezerve medjusobno razlkuju ne neiskazivanje po sebi, nego razlozi neiskazivanja. Tihe rezerve su one koje nastaju korišćenjem svih raspoloživih instumenata bilansne taktike, a naročito opšteg principa trgovačke opreznosti, fundamentalnog principa realizacije i principa impariteta, za smanjenje periodičnih rezultata, dok su potajne ili skrivene rezerve, uglavnom one koje proilaze iz smiljenih postupaka sakrivanja dobitaka, koji se ne mogu braniti pomenutim načelima urednog knjigovodstva i bilansiranja.

Razlikovanje tihih i potajnih rezervi može da bude od značaja za procenu strategije bilansiranja u konkretnom preduzeću ili za procenu ispravnosti određenog bilansa sa aspekta propisa i načela urednog knjigovodstva. Međutim, ostaje ipak zajednička karakteristika u odnosu na otvorene rezerve, ispoljena u njihovom neiskazivanju u bilansu.

Nadležnost za obrazovanje latentnih rezervi je odrđena odredbama trgovačkog prava. Prema članu 663 švajcarskog Obligacionog zakona ( obligationenrecht –OR ) za stvaranje latentnih rezervi odgovona je upravo društva. Saglasno toj odredbi, o latentnim rezervama je moće govoriti samo ako su njihovo postojanje i visina nepznati generalnoj skupštini akcionara i javnosti. Ako se, dakle, dogodi da generalna skupština doprinosi stvaranju latentne rezerve time što donosi odluku da se određeni delovi imovine procene niže a da se odrđena pokrića povećaju, u odnosu na učinjene predloge uprave i nadzornog odbora, onda se greši ako se kaze da se u tome slučaju radi o latentinim rezervama. Saglasno pomenutoj odredbi obligacionog prava, to nisu prave ili istinske „tihe“ rezerve. Uostalom, ima slučajeva, kaže Blumer (Blumer), da i članovi uprave nisu upoznati sa postojanjem latentnih rezervi, nego samo poslovođa ( direktor ), koji je smatrao neizvodljivim da sve članove uprave o tome detaljno informiše. Takve latentne rezerve nazivaju u Nemačkoj „ rezerve po slobodnoj volji „3, tj. rezerve stvorene preteranim potcenjivanjem ( Willkückaglegen ).



2. Obrazovanje i vrste latentnih rezervi



O stvaranju latentnih rezervi široko je raspravljano u stručnoj literatrui. Još je daleke 1903.godine, u prvom izdanju svoga glavnog dela „ Bilansi akionarskih društava „ u to vreme poznati Nemački autor iz područja bilansnog prava Rem ( Rehm) pisao da latentne rezerve nastaju:

Shvatanje latentnih rezervi u kontekstu dinamičkog shvatanja bilansa ograničavaju propisi akcijskog prava o procenjivanju. Zbog toga se, u novije vreme, u uzroke njihovog nastajanja uključuje i zakonska prinuda. Uzimajući u obzir postojanje zakonske prinude, mogućnosti biranja između različitih zakonski dopusivih vrednosti, kao i nastojanje da se zadovolje razni bilansno-politički ciljevi, prma kriterijumu nastajanja razlikuje se:

  1. Prinudne latentne rezerve,

  2. Procenjene latentne rezerve prema pavu izbora, i

  3. Latentne rezreve po slobodnoj volji.6

1.Prinudne latentne rezerve nastaju automatski, primenom obavezih zakonskih propisa o procenjivanju i na njih uopšte nema uticaja lice koje bilansira. S tim u vezi, latentne rezerve se pojavljuju najčešće kao razlika između nabavnih vrednosti i zakonski dopustivih najviših vrednosti. To se naročito događa u slučaju proasta cena, kada su dnevne vrednosi veće od nabavnih, a za preduzeće troškovi nabavke predstavljaju gornju granicu procenjivanja. Aktiva je tada ispod trgovačkim propisima dopuštne najviše vrednosti. Jer, dva preduzeća su procenila na različite načine iste imovinske predmete samo zbog toga što su ih nabavili u različito vreme.

Latentne rezerve, uslovljene zakonskom prinudom pojavljuj se i usled zabrane aktiviranja imaterijlnih vrednost koje nisu nabavljene ( kupljene) , usled zabrane aktiviranja goodwill-a ( poslovna vrednost ) koji nije stečen kupovinom zbog zabrane aktiviranja troškova štampanja akcija,advokatskih, sudskih i drugih osnivačkih troškova (prema nemačkom akcijskom pravu), itd.

  1. Procenjene latentne rezerve pojavljuju se usled postojanja prava izbora izmedju različitih zakonski dopuštenih vrednosti ili usled stvarne procene (šacovanja), u slučajevima kada to prilike zahtevaju. Prve su takozvane „Latentne rezerve po pravu izbora“, druge su poznate pod nazivom „Ocenom utvrdjene (šacovane) latentne rezerve“.

  1. U slučaju postojanja prava izbora preduzeće može samo da odluči da li da jedno ekonomsko dobro bilansira ili, ne, kao i po kojoj vrednosti da bilansira. Tako, na primer, u akcijskom pravu postoji mogućnost optiranja za bilansiranje kupovinom stečene poslovne vrednosti firme (goodwill). Može, ali ne mora da se aktivira. Isto tako, troškovi probnog pogona mogu, ali ne moraju da se aktiviraju.

Pravo opcije se pojavljuje i kod procenjivanja. Radi se, naime, o pravu slobodnog odlučivanja po kojoj će vrednostri pojedini imovinski delovi biti procenjeni. Tako, na primer, preduzeće može da odluči da odstupi od načela nabavne vrednosti kod procenjivanja delova postrojenjske i obrtne imovine, ako se u bliskoj budućnosti očekuje smanjenje vrednosti, preduzeće može samo da odluči koju će metodu otpisivanja koristiti, kao i po kome pretpostavljenom redosledu će obračunavati potrošnju materijala i robe (prosečne cene, fifo, lifo). Svaka od pomenutih opcija daje, prema prilikama, drugačije rezultate i otvara prostor za gomilanje latentnih rezervi. Preduzeće može da stavi pravo izbora bilansiranja i procenjivanja u funkciju stvaranja latentnih rezervi.

  1. Latentne rezerve zasnovane na oceni (šacovanju) pojavljuju se zbog „nesigurne budućnosti“ i „nejasnoće na tržištu“. Iz ovih nesigurnosti potiču rizici, čija se težina ocenjuje. Iz te procene mogu da proisteknu tri različite vrste latentnih rezervi. I to :

Potcenjivanje peroida korišćenja postrojenjskog dobra skraćuje otpisni period i povećava amortizacione kvote, što ima za posledicu potcenjivanje ostatka (neotpisane) vrednosti odnosnih dobara. Precenjivanje dnevne vrednosti zahteva, saglasno strogom principu najniže vrednosti, svodjenje na jednu nižu vrednost ili stvaranje odgovarajućeg pokrića. Konačno, precenjivanje pokrića ima za posledicu povećanje obaveza preko iznosa očekivanih plaćanja trećim ili očekivanih izdataka po osnovu troškova za čiju amortizaciju je formirano pokriće. Ako plaćanja trećim i izdaci za troškove izostanu, pokrića se automatski konvertuju u rezerve.

  1. Latentne rezerve po slobodnoj volji pojavljuju se u svim slučajevima kada se vrednost koja odgovara propisima o procenjivanju ili načelima urednog knjigovodstva samovoljno potcenjuje. To se postiže na različite načine, i to: izostavljanjem pojedinih vrednosti, tj. njihovim neuključivanjem u bilans ili uključivanjem u rashode nabavljnih vrednosti, umesto da se aktiviraju. Stvaranje ovakvih latentnih rezervi, koje se mogu nazvati i potajnim, uvek je vezano za bilansno-političke ciljeve, koji se ostvaruju, po pravilu, smanjivanjem vrednosti ispod nivoa koji dopušta načelo najniže vrednosti.

U stručnoj literaturi se pojavljuju i klasifikacije latentnih rezervi koje nisu vezane za njihovo nastajanje. Tako, na primer, Haks (Hax) ih razvrstava prema kriterijumu roka vezivanja za preduzeće na (a) trajne i (b) privremene latentne rezerve.8 Trajne ostaju u preduzeću do kraja, tj. do njegove likvidacije. Sa njom se rasturaju, tj. oslobadjaju i pojavljuju kao realizovani goodwill u likvidacionom višku preko knjigovodstvene vrednosti sopstvenog kapitala. Njihovo obrazovanje je moguće na postrojenjskim dobrima koja ne podležu habanju (zemljište i učešća).

Drugu grupu čine latentne rezerve koje nisu trajno vezane za preduzeće, ali mogu biti dugoročne, srednjoročne i kratkoročne. Dugoročne i srednjoročne nastaju potenjivanjem delova imovine sa dužim vekom trajanja (postrojenjska dobra) ili precenjivanjem dugoročnih obaveza, a naročito dugoročnih pokrića. Kratkoročne latentne rezerve se obrazuju na kratkoročnim delovima imovine i kratkoročnim obavezama. Pre svega preko kratkoročnih pokrića.

Za obrazovanje latentnih rezervi ostaje, ipak, odlučujuće pitanje istinitosti bilansa, jer latentne rezerve nastaju ne potcenjivanjem neto imovine bilo koga bilansa, nego samo onog koji je istinit, tačan. S tim u vezi, Kosiol ističe da se, po pravilu. Kao „istinit prepoznaje bilans po dnevnoj vrednosti“. Istinito bilansno procenjivanje i bilans po dnevnoj vrednosti smatraju se identični. A, u pravo u tome leži potpuno pogrešno shvatanje vrednosne sadržine trgovačkog bilansa, čija suština je bilans utvrdjivanja uspeha. Za jedan na realizaciji zasnovan račun uspeha istinit je bilans po nabavnoj vrednosti. Istinito procenjivanje bilansa označava onda prvobitna procena, vrednost koja počiva na realizovanim dogadjajima plaćanja.

Jer, kako kaže Kosiol, istinitost bilansa, ako se pri tome radi o istinitom procenjivanju, ne može se označiti opštim obeležjem, prema kome bi svaki bilans mogao da se procenjuje. Nema kriterijua za istinit bilans koji se mogu generalno upotrebiti. Oni se odredjuju prema kriterijumu procenjivanja različitih vrsta bilansa. Tako posmatrano, bilansi po nabavnoj, dnevnoj ili najnižoj vrednosti imaju, prema konkretnoj situaciji, svoja posebna merila za istinitost bilansa. Onda naročito postaje jasna suština neprirodnih latentnih rezervi po dnevnoj vrednosti u trgovačkom bilansu.9

Ako se pomenuto ima u vidu, onda je logično tumačenje obrazovanja latentnih rezervi u trgovačkom bilansu u različitim prilikama, kao što su: osnivanje i povećanje kapitala sa ulozima u materijalinim vrednostima, smanjenje kapitala, saniranje i fuzija preduzeća. Za svaki od ovih slučajeva postoje odgovarajuća pravila procenjivanja, ali i prostor za potcenjivanje i precenjivanje, koje ima za posledicu obrazovanje ili rasturanje latentnih rezervi.

3.Rasturanje latentnih rezervi

Sve latentne rezerve koje imaju temporalni, tj. privremeni karakter mogu se rasturiti ili osloboditi pre likvidacije preduzea, bez obzira na koji su od pomenutih načina obrazovane. Njihovo ukidanje može da bude namerno (hotimično) ili nenamerno (nehotično), odjednom ili postepeno.

Namerna ili svesna likvidacija latentnih rezervi povezana je, po pravilu sa poslovno-političkim ciljevima, kao što su: pokrivanje iznenada nastalog i, prema proceni, prolaznog gubitka, izravnanje periodičnog rezultata sa ciljem ujednačavanja visine dividendi, poreski i drugi razlozi. Pošto se u poslovnom životu preduzeća smenjuju intervali povoljne i manje povoljne konjukture, praćeni osciliranjem periodičnog rezultata, period rasturanja latentnih rezervi smenjuje period njihovog gomilanja, izuzev ako rasturanje ne stoji u vezi sa nameravnom likvidacijom preduzeća, prodajom ili fuzijom sa nekim drugim preduzećem.

Namerna ili hotimična likvidacija latentnih rezervi je manje ili više samovoljna. Samovolja dobija u značaju i težini ako se pojavi namera da se visoki iznosi latentnih rezervi prevedu u otvorenu rezervu ili kapital, kako bi se izbeglo plaćanje poreza. U takvim slučajevima poseže se za taktičkim sredstvima koja uslovljavaju pobijanje ili ništavnost bilansa. Takve, medjutim, radnje nisu isključene i pored mogućih teških posledica. Neke od njih ističu kao prikladne ilustracije i veoma cenjeni autori.10 Da spomenemo samo neke: (1) potcenjeni iznos postrojenjske imovine podiže se na više, uz istovremeno povećanje pozicije „Prenos dobitka“ (preneti dobitak je uvek oporezovan); (2) smanjenje precenjenih (fiktivnih) obaveza, uz istovremeno smanjenje prenetih gubitaka; (3) povećanje prihoda, uz istovremeno povećanje potcenjene aktive (da bi se izbeglo iskazivanje gubitka); (4) smanjenje pozicije pokrića, uz istovremeno povećanje otvorenih rezervi; (5) povećanje potcenjene aktive, uz istovremeno povećanje otvorenih rezervi, itd.

Nenamerna ili nehotična likvidacija latentnih rezervi nastaje smanjenjem amortizacionih kvota ispod normalnih, u slučaju korišćenja degresivne metode otpisivanja, prestankom otpisa delova postrojenjske imovine pre isteka perioda njihove upotrebe, promenom tendencije kretanja nabavnih cena materijala (sniženje), koja oslobadja latentne rezerve, formiran korišćenjem lifo metode, itd. U svim pomenutim slučajevima preduzeće je nemoćno. Ono može da izbalansira povećanje periodičnog rezultata, uslovljeno rasturanjem latentnih rezervi samo njihovim istovremenim obrazovanjem, korišćenjem raspoloživih taktičkih sredstava. U tu svrhu se poseže, ne retko, za prevremenom kupovinom postrojenjskih dobara kako bi njihovo otpisivanje postrojenjske imovine koja se još nalazi u upotrebi.

Latentna rezerva se oslobadja odjednom putem prodaje imovinskih delova u kojima su potcenjivanjem nagomilane. To je slučaj sa prodajom robe, naplatom potraživanja u celini, koje je ranije delimično otpisano, prodajom mašine koja je otpisana u celini ili čija je neotpisana vrednost ispod prodajne vredosti, itd. Postepeno oslobadjanje pojavljuje se u slučaju nastavljenog korišćenja posve otpisanog postrojenjskog dobra. Izostajanje troškova amortizacije takvog dobra na strani rashoda u bilansu uspeha, povećava srazmerno periodični rezultat u svim obračunskim periodima korišćenja odnosnog postrojenjskog dobra posle isteka perioda otpisivanja.

Latentna rezerva sadržana u imovinskim dobrima koja ne podležu habanju ostaje trajno prisutna i može se osloboditi samo prodajom odnosnih dobara, preduzeća u celini ili spajanjem sa drugim, odnosno pripajanjem drugom preduzeću (fuzija), u kome slučaju se utvrdjivanjem neto imovine preduzeća koje se spaja ili pripaja objektivriraju, takodje, latentne rezerve.

4.Dopustivost stvaranja latentnih rezervi

U trgovačkom i akcijskom pravu nema direktnih propisa koji se odnose na dopustivaost ili nedopustivost obrazovanja i rasturanja latentnih rezervi. 11Zaključci o tome mogu da se izvedu iz opštih propisa o procenjivanju, kao i na osnovu propisa koji se odnose na bilansiranje pojedinih bilansnih pozicija.

Na osnovu svega što je do sada u vezi sa procenjivanjem rečeno može se zaključiti da trgovačko i akcijsko pravo pre i posle IV Direktive pruža mogućnost za obrazovanje latentnih rezervi i pored nastojanja da se ono na svaki način ograniči. Ono što je manje-više zajedničko svim zemljama, čak i onim izvan Evropske Zajednice, što se može smatrati opšteprihvaćenim u bilansnom pravu, a predstavlja osnovu za obrazovanje latentnih rezervi je:

Tamo gde nabavne vrednosti predstavljaju gornju granicu procenjivanja (Nemačka, Grčka, Luksemburg, Portugal), pojavljuje se još jedna osnova za takozvane „Zakonske latentne rezerve“.

Načelo opšte trgovačke opreznosti, koje i IV Direktiva prihvata kao opštepriznatu maksimu, predstavlja glavnu podlogu zakonski dopustivog stvaranja latentnih rezervi. Iz ovog načela proističe princip najniže vrednosti, merodavan za procenjivanje aktive, i princip najviše vrednosti, nadležan za procenjivanje obaveza. Korišćenje principa opreznosti do krajnjih granica omogućava obrazovanje znatnih latentnih rezervi u gotovo svim preduzećima.

Pravo opcije za izbor metoda procenjivanja, je takodje dobilo pravo gradjanstva. Ono omogućava slobodan izbor u nizu alternativa, medju kojima su:

Broj opcija je nejednak po zemljama, ali su spomenute opcije prisutne u svim zemljama članicama Evropske Zajednice, što dovoljno jasno potvrdjuje mogućnost oblikovanja računa dobitka i gubitka, kao i bilansa dopustivim optiranjem različitih metoda procenjivanja.

U poslednjim decenijama, državne vlasti sve češće koriste sistem poreskih povlastica za realizaciju konjukturnih, razvojnih i socijalnih ciljeva, iako u osnovi to protivureči poreskom bilansu i principu ravnomernog oporezivanja. Budući da poreski propisi pretpostavljaju, zbog merodavnosti trgovačkog za poreski bilans, uzimanje u obzir poreskih povlastica kod sastavljanja trgovačkog bilansa,oni u tome delu postaju merodavni i za trgovački bilans (princip obrnute merodavnosti). Trgovačkom pravu je iznudjeno priznanje obrnute merodavnosti, što je praćeno stvaranjem dodajnih latentnih rezervi u preduzećima na koja se one odnose.

Na kraju, u zemljama koje insistiraju na nabavnoj vrednosti kao gornjoj granici procenjivanja imovinskih predmeta pojavljuju se takozvane prisilne ili zakonski propisane latentne rezerve.12 One se pojavljuju automatski u slučajevima povećanja cena, jer preduzeća ne smeju da prekorače nabavnu vrednost, koja pretstavlja, i u takvim slučajevima, gornju granicu procenjivanja.

Prema tome, zakonski propisi dozvoljavaju u osnovi, obrazovanje svih, izuzev takozvanih samovoljnih latentnih rezervi, koje nisu dopustive. Šta više, da bi sprečili posezanje za obrazovanjem ovih latentnih rezervi zakonodavci, po pravilu, insistiraju na iscrpno izveštavanje u aneksu ili u izveštaju o poslovanju o korišćenim metodama procenjifanja, o metodama otpisivanja, o eventualnom odstupanju od njih, o formiranju i upotrebi pokrića, itd. Osim toga, zakonodavci upozoravaju i prete da eventualno precenjivanje ili potcenjivanje može da ima za posledicu pobijanje i ništavnost bilansa.

Sve što je rečeno u vezi sa zakonskom dopustivošću stvaranja latentnih rezervi važi u osnovi i za jugoslvenske prilike, pošto su Zakonom o računovodstvu uglavnom prihvaćena pravila procenjivanja predvidjena IV Direktivom Evropske Zajednice. Šta višse, izvesna pravila daju više prostora za potcenjivanja. To je naročito slučaj sa zahtevom da se potraživanja sporija od 60 dana od dana dospeća otpišu u celini. Posebnu mogućnost oblikovanja periodičnog rezultata u bilansu pružaju zakonske odredbe o revalorizaciji, koje omogućavaju da se: (1) troškovi finansiranja u celini otpišu na teret efekata revalorizacije postrojenjske imovine (precenjivanje rezultata i raspodela nerealizovanih revalorizacionih rezerv); (2) da se negativni efekti revalorizacije obaveza otpišu na teret efekata revalorizacije postrojenjske imovine, čak i ako je ona pokrivena sopstvenim kapitalom (raspodela nerealizovanih revalorizacionih rezervi); i da se (3) nerealizovani dužnički dobici, nastali po osnovu revalorizacije postrojenjske imovine, finansirane iz pozajmljenih izvora, unesu direktno u poslovni fond (pogrešno unošenje nerealizovanog prihoda u kapital).

5.Stav ekonomske teorije i poslovne prakse prema latentnim rezervama

Pitanja funkcija i svrsishodnosti obrazovanja latentnih rezervi zaokupljala su kako poslovnu praksu tako i ekonomsku teoriju, onu užu, koja se bavi problemima preduzeća, i onu širu, orijentisanu na pitanja opšte i nacionalne ekonomije. Najčešće, mišljenje teorije, kako prve tako i druge, protivurečilo je stavu poslovne prakse. Razlozi su različiti jer je i aspekt posmatranja drugačiji. Otuda i potreba da se argumenti jednih i drugih odvojeno razmotre.

  1. Ekonomija preduzeća o latentnim rezervama

Poslovna praksa preduzeća se od uvek zalagala za dopustvost stvaranja latentnih rezervi isticanjem brojnih prednosti i koristi za preduzeće i njegovo održavanje. S tim u vezi, u stručnoj literaturi se, ne retko, ističu argumenti opravdanja stvaranja latentnih rezervi, koje je pre četiri decenije izrekao poznati nemački autor iz oblasti računovodstva Kalveram.13 To su sledeći argumenti:

Tim prednostima latentnih rezervi dodavane su i druge, medju kojima su: latentne rezerve služe samofinansiranju preduzeća; one smanjuju ili eliminišu zavisnost od tržišta novca i tržišta kapitala, kao i od uticaja davaoca kredita; one obezbedjuju stabilnost za slučaj krize, jačaju likvidnost i podižu kreditnu sposobnost kroz poboljšanje odnosa izmedju efektivnog sopstvenog i pozajmljenog kapitala. Samofinansiranjem povećana sigurnost u interesu je i fiskusa, pošto se i za njega stvaraju poreske rezerve za mršave godine. Uprava može prema sopstvenoj proceni da odmeri latentne rezerve bez usaglašavanja sa akcionarima, kojima je možda, dobijanje veće od dividende važnije nego napredak preduzeća.

Sva argumentacija plasirana u prilog zahteva za dopustivost stvaranja latentnih rezervi za poslednjih skoro sto godina zasniva se na bojazni i strahu od javnosti informacija o finansijskom položaju i sposobnosti zaradjivanja preduzeća. Prisutno je zaziranje i strah od svih interesnih gurpa – fiskusa, akcionara, radnika, liferanata, kreditora i konkurencije. Poreski organ je neprijatan ortak, akcionari su zainteresovani samo za dividende, radnici prevashodno vode računa o mogunosima za povećanje plata, liferanti i kreditori strogo motre da njihovi interesi ne budu ugroženi i teško prelaze preko iznenadnih teškoća preduzeća, konkurenti gledaju na svaki način da iskoriste prednosti preduzeća. 14

Isključivanje latentnih rezervi, u takvoj opštoj situaciji, praćeno povećanjem dobitaka, imalo bi za posledicu povećanje poreskih obaveza, povećanje dividendi i povećanje plata, što bi potskalo povećanu tražnju, a time i pritisak na cene. U slučaju prolaznih kriza, praćenih pojavom gubitka, za čije pokriće bi bile korišćene otvorene rezerve, preduzeće ne bi moglo da računa na razumevanje i podršku, nego, naprotiv, na dodatne teškoće, izazvane psihološkim dejstvom gibitka i smanjenja sopstvenog kapitala ( pražnjenje rezervi ) na moral poverioca i kreditora, akcionara i radnika.

Svemu što je rečeno treba dodati i činjenicu da su preduzeća sa učešćima u inostranstvu izložena posebnim i brojnim rizicima, kao što su: opasnost nacionalizacije, devizne restrikcije, teškoće transfera, socijalni nemiri, ratni događaji, poreske nepodobnosti, i drugi. Sve to skupa čini preduzeće neotporinim, ako ono nije snabdeveno odgovarajućim latentinim rezervama, kojima se koroz mehanizme osloboađanja obezbeđuje ujednačavanje obračunatog dobitka u nizu operativnih prihoda. Ujednačeni dobici po godinama, pak, obezbeđuju ravnomerne poreze i dividende, što je garancija ekonomske stabilnosti na nacionalnom planu i što štiti od neželjenih kolebanja kurseva akcija.

Isticanje argumenata u prilog davanja prava upravi preduzeća da prema sopstvenoj proceni obrazjue latentne rezerve, ne znači da se predviđaju moguće negativne posledice takve prakse. Naprotiv, ističe se da davanje ovlašćenja upravi društva da bez uticaja genaralne skupštine orgnizuje latrentne rezerve predstavlja opasnost jačanja svemoći uprave i formiranje za nju sfere tajnosti, što joj daje mogućnosti da se korišćenjem latentnih rezervi, koje sama stvara, pokriva razne neuspele poduhvate. Blumer navodi slučaj jednog akcionarskog društva, čije je društvo ćerka u inostranstvu godinama polovala sa gubitkom i koje je društvo majka likvidirala pokrivajući mu gubitke upotrebom ( rasturanjem ) latentnih rezervi. Time je neuspeh prikriven, a štetu su podneli akcionari, poreske vlasti pa čak i radnici. U nekim slučajevima to mogu biti i poverioci ( u slučaju da je nadređeno društvo zbog toga otišlo u gubitak ).

Latentne rezerve imaju i duge slabosti koje ih čine nepodobnim ili nesigurnim za realizaciju ciljeva poslovne politike, ali i ciljeva zbog kojih su stvorene. Sledeće mogućnosti, koje one uslovljavaju čini naročino opravdanim skeptični stav u vezi sa procenom svrsishodnosti dopuštanja njihovog formiranja:

Zaključcima poslovne prakse pridružuju se i konstatacije predstavnika nauke o ekonomiji preduzeća da latentne rezerve smanjuju iskazanu moć godišnjih zaključaka, da ugrožavaju zahtevanu uporedivost bilansa i računa dobitka i gubitka ( dinamičko shvatanje bilansa ), kao i da protivureče pincipu dnevne vrednosti ( organsko shvatanje bilansa ). Konačno, sve funkcije latntnih rezervi mogu da ispune i otvorene rezerve. Obe služe samofinansiranju i obe imaju isto proeklo, tj. predstavljaju deo zadržanog dobika. Razlika između otvorenihi latentnih rezervi je samo u tome to otvorene rezerve, nasuprot latentnim rezervama, prikazuju smofinansiranje sa uticajem na provećanje imovine.15 Kod lantentnih rezervi smofinansiranje je sakriveno u potcenjenoj (neto) imovini.

Protivnici latentnih rezervi se, ne retko, pozivaju na pozitivno iskustvo SAD i Velike Britanije u vezi sa javnošću bilansiranja i odsustvu svake ideje o svrsishodnosti stvaranja latentnih rezervi. Svojim propisima o obavezama objavljivanja u akcijskiom pravu iz 1965.god., Nemci slede sličan pravac. U poslednjoj deceniji je u celoj Zapadnoj Evropi bilo prisutno nastojanje da se prošire obaveze publiciteta i da se na taj način, zaštite prava akcionara, poverioca i javnosti, što je, svakoako, posledica uticaja Direktiva Evropske Zajednice i preko nje anglo-saksonskog shvatanja o ciljevima publiciteta.

Medjutim, u stučnoj literaturi Nemačkog jezičkog područja ( Nemačka, Švajcarska, Austrija ) prtežni broj autora ekonomije preduzeća zastupa mišljenje ( Slbach, Busse von Colbe, Koslol, Kafer i dugi ) da je odmeravanje latentnih rezervi u duhu načela oprznosti opravdano, a da su neopradane i nedopustive samovoljne latentne rezerve. S tim u vez Blumer ističe jedan Nacrt švajcarskog Saveznog Veća ( Bundesrat ) od 23.2.1983.god. i Odluke Nacionalnog Saveta ( Nationalrat ) od 30.10.1985.god., koje upavo slede pomenuti stav uglednih predstavnika nauke o ekonomiji preduzeća.

Pomenuti Nacrt i na njemu zasnovana Odluka rezultiraju iz kompariranja i odmeravanja prdnosti i nedostataka latentnih rezervi i iz toga izvedenog zaključka da se ne može dozvoliti dotadašnje ovlašćenje upave prdeuzeća za obrazovanje i rasturanje latentinih rezervi, ali ne dolazi u obzir ni njihova zabrana. Zbog toga je odlučeno da se nađe kompromis između interesa akcionara i poverilaca nasuprot samovilje uprave, sa jedne strane i interesa preduzeća za moguće samofinansiranje po osnovu obrazovanja latentnih rezervi, sa druge strane. Tome cilju služe prdviđenja rešenja u pomenutom Nacrtu, koji je bio predmet odlučivanja Nacionalnog Saveta16.

Suština zaključaka pomenute Odluke u vezi sa latentinim rezervama sastoji se u sledećem:

  1. Uzimajući u obzir trajni napredak preduzeća, upvara ostaje ovlašćena da obrazuje latentne rezerve, ali ne više unošenjem fiktivnih, dakle lažnih obaveza, nego samo putem dodatnih otpisa, ispravkama vrednosti i pokrićima ili propuštanjem likvidiranja ( ukidanja ) pokirica koja su postala nepotrebna ( isto svatanje Kafera-a u Komentaru OR ).

  2. Nacrt pavi razliku između ekonomski neophodnih otpisivanja, ispravka vrednosti i pokrića i onih koji prelaze ekonomski neophodne iznose, označenih kao rezerve uprave. Ekonomski neopradnai otpisi, ispravke i pokrića moraju se preduzimati prema čalnu 669, stav 1 ( OR ), ukoliko su neophodni prma opštepiznatim trgovačkim naečelima. Rezerve uprave, koje prlaze ekonomski neophodnu granicu uprava može da obrazjue saglasno članu 669, stav 3 ( OR ), ukoliko se mogu opravdati uzimanjem u obzir trajnog napretka preduzeća, ili, s obzirom na interese akcionara, što je moguće ravnomernije dividende.

  3. Pošto obrazovanje latentnih rezervi nije opasno dok ono povećava finansijsku otpornost na krizne situacije preduzeća, ne moraju se saglasno drugom Prednacrtu, isključivati iz bilansa uspeha. Budući da rasturanje ( oslobađanje ) latentnih rezervi može sa sobom da donese velike opasnositi, Nacionali Savet je zaključio da, prema čalnu 663 b, ukupan iznos rezervi za zamenu i ostalih latentnih rezervi, osobođenih za poslednje tri godine, budu obavezno navedene u aneksu, ukoliko prelaze takve rezerve formiranje u istom periodu.

  4. Nacrt Savezne Vlade predviđa u članu 663 b minimalno raščlanjivanje bilansa uspeha, oblikovanog prema bruto principu, pri čemu je značajno da se spomene, da se sada prikazuju i prihdi od isporuka i usluga, što znači da objavljivanje skaraćenih bilansa uspeha, bez ikakve iskazane moći nije više dopušteno i time se apsloutno otežava skrivanje manipulacije sa latentnim rezervama.

Prikaz najvažnijih elemenata Odluke švajcarskog Nacionalnog Saveta značajno je zbog ukazivanja na važnost latentnih rezervi ne samo za bilansistu, direktora i upravu jednog preudzeća, nego i za vrhovnu državnu vlast, odgovornu za upravljanje nacionalnom ekonomijom. Pri tome je vredna pomena činjenica da, i pored svih kritičkih primedaba upućenih latentinim rezervama, niko i ne pomišlja da ih apsloutno eliminiše, odnosno da zabrani njihovo iskazivanje. Po svemu sudeći, u stučnoj literaturi i zakonodavstvu preovladava shvatanje da je oprezno odmeravanje latentnih rezervi ne samo potrebno, nego i poželjno, da ono mora biti praćeno paralelnim podizanjem iskazane moći godišnjih računa i propisivanjem obaveze njihovog objavljivanja. Latentne rezerve, koje se zasnivaju na preteranom potcenjivanju, takozvane samovoljne latentne rezerve, ne treba dozvoliti, što je i u skladu sa načelima urednog knjigovodstva.

  1. Politička ekonomija o latentnim rezervama

Svoj sud o latentnim rezervama izrekla je i i ekonomska teorija ( politička ekonomija ). Ocena o njima nije prelazna, naravno kada se ima u vidu aspekt njenog posmatranja. S tim u vezi, politička ekonomija gleda u latentnim rezervama izvore samofinansiranja, pa se može reći da njena kritička analiza ovih izvora pogađa istovereno sve izvore sopstvenog kapitala, što znači sve vrste rezervi, neraspodeljeni dobitak, pa čak i spoljno samofinansiranje.

U svojoj oceni latentnih rezervi kao samofinafnisranja, politička ekonomija polazi od poznatog stava da kapital koji dolazi u preduzeće mimo tržitra kapitala nije prošao test kontrole, koji je, inače, važna funkcija tržitra kapitala. Zbog odsusttva parametara kontrole, što važi i za ostale izvore samofinansiranja, pojavljuje se opasnost pogreštnih investicija, koje se ipoljavaju u ostvarenju nižeg ili nkakvog ukamaćenja.

Ne ulazeći ovom poilikom u ispitivanje stepena opšte upotrebljivosti ove maksime teorije kapitala, izgleda, ipak, logično rezonovanje da se tržište kapitala nepridržava isključivo kriterija pirnosa nego i krterijuma odgovarajućeg samofinansiranja. Prema tome, preduzeće, htelo to ili ne, mora raspolagati izvorima spostveno kapitala ako želi da dobije podršku kreditora. Zbog toga se može teško prihvatiti a piriori odbijanje svrsishodnosti svakog samofinansiranja.

Inače, u poslovnoj praksi je izrađena tendencija samofinasniranja, koju ograničavaju samo stvarne mogućnosti preduuzeća. Ono se obično opravdava sledećim razlozima:

Konačno, u strčnoj litereaturi se ne retko, stvaranje latentnih rezervi opravdava argumentom koji je plasirao tvorac organskog shvatanja bilansa Fritz Schmidt.17 Po njimu, tihe rezreve obavlaju, funkciju izravnanja konjukture. Jer, u vereme rastućih cena, latentne rezerve smanjuju prividni dobitak, koji se javlja usled vremenske nepodudarnosti prihoda i rashoda. Povećanje rashoda koji izazva obrazovanje latntnih rezervi smanjuje razliku između viših dnevnih i nižih tržišnih nabavnih vrednosti.



Zaključak



Latentne rezerve su pozeljne,ali u određenim granicama. Odnosno sve dok ne ugrožavaju buduće investicije. One se opravdavaju kroz zelju da se preduzeće samostalno finansira, odnosno kroz želju da se izbegnu ocene kreditne sposobnosti, obračun investicionih namera i plaćanja kamate. Latentne rezerve su pozeljne sve dok mogu da doprinesu poboljsanju i olaksavanju investicija preduzeca,a u isto vreme ne ugrožavaju sposobnost preduzeća da sagleda svoje realne mogucnosti.





1 Olfert ( Ehreiser ) Welter: Bilanzen, Friedich Kichl Verlag GmbH, Ludwigshafen ( Rheni ) 1974, str 198.

2 O tome detaljnije: Walb, Hans Hermann, Bilanzwahrheit und stille Reserven, diss., Deutsches Druck-u. Verlagshaus GmbH, Mannheim, Berlin, Leipzig 1935, str.49, 50.

3 Blumer, Karl: Die Kaufnanische Bilany, Veriag des Schweizerischen Kaufmannischen Verbandes, Zürich 1986., str.207.

4 Rehm, H.: Die Bilanzen AG, 1. Aufl., München 1903.; II Aufl., München- Berlin- Leipzig 1914.

5 Schmalenbach, E,: Dynamische Bilanz, II. Aufl., Koln, 1953., str. 150-151.

6 Kosiol, Erich: Buchaltung als Erfolgs – Bestands – udn Finanzrechnung, Walter de Gruyter, Berlin, New York 1977., str.269.

7 Olfert ( Ehreiser ) Wlter: Op. Cit. Str.205.

8 Haw, Karl: Wesen und Wirtshaftliche Bedeuntung der stillen Reserven, in: Aktuelle Fragen der Unterneh ung, Bern 1957.

9 Fosiol, Erich: Op. Cit. Str. 270.

10 Blumer, Karl: Op. Vit. Str.210,211.

11 Heinen, E: Handelsbilanzen, 11 verbesserte Aufl., Gabler, Wiesbaden 1985., str. 316.

12 Martins, Peter: Stille Rucklagen, in: Handworterbuch des Rechnungswesens, Herausgegeben von Dr. Fricn Kosiol, C.E. Pocschel Velag, Stuttgart 1978, str. 1542.

13 Kalveram, Wilhem: Rcchtfertinung und Granzen stiller Reserven. In ZIB, Ig. 20. 1950, str.354-357, prema Peter Martens-u cit. Izvor. Str. 1942.

14 Blumer, Karl: Op. Cit. Str. 218.

15 Heinen, E.: Op. Cit. Str.317

16 Blumer, Karl: Op cit. Str.222.

17 Heinen, E: Op. Cit. Str. 320.





Tags: latentne rezerve, kamate. latentne, latentne, rezerve, pojam, suština, predstavljaju