НАЛОГ ЗА ДАВАЊЕ ИЗЈАВЕ НА ОКОЛНОСТИ ДОГАЂАЈА (ПРЕ ПОКРЕТАЊА






НАЛОГ ЗА ДАВАЊЕ ИЗЈАВЕ НА ОКОЛНОСТИ ДОГАЂАЈА /пре покретања дисциплинског поступка/



НАЛОГ ЗА ДАВАЊЕ ИЗЈАВЕ НА ОКОЛНОСТИ ДОГАЂАЈА

(пре покретања дисциплинског поступка)


Запослени није дужан да по налогу старешине пише изјаву о околностима догађаја поводом кога ће против њега бити покренут дисциплински поступак, односно, поводом кога је дата иницијатива за покретање дисциплинског поступка.


Такав налог старешине је незаконит, и противан је начелима дисциплинског поступка, а у првом реду праву на одбрану.


Разлози:

  1. Полицијски службеник не зна разлоге због којих треба да пише изјаву, а онда се таква његова изјава користи приликом покретања дисциплинског поступка (приликом подношења закључка), а такође и као доказ у самом дисциплинском поступку.

  2. Члан 6. став 2. Уредбе прописује да се у дисциплинском поступку обавезно „одржава усмена расправа на којој запослени има право да изложи своју одбрану“.


Дакле, захтевом да запослени даје изјаву чак и пре него што му је уручен закључак о покретању дисциплинског поступка представља грубо кршење изричите одредбе о томе да запослени своју изјаву излаже на усменој јавној расправи.


Са друге стране, уредбом нигде није предвиђено вођење никаквог претходног поступка пре доношења закључка о покретању дисциплинског поступка нити је предвиђено овлашћење дисциплинском старешини да пре официјелног покретања поступка може предузимати било какве друге радње ( попут узимања изјаве од окривљеног, сведока и сл.).


Запослени има право да се брани по сопственом опредељењу: давањем усмене или писане одбране, или ћитањем, односно, сам или у присуству браниоца (члан 6. став 2. Уредбе).

Налагањем да претходно даје писану изјаву – а нарочито без претходног предочавања њему основних процесних права на одбрану (у поменутом смислу) директно се налаже окривљеном да мора давати одбрану, и то кроз форму изјаве, чиме му се ускраћује право на одбрану као једно од основних начела дисциплинског поступка – прецизније, ускраћује му се право опредељивања да ли ће уопште да даје било какву одбрану, а ако хоће, да ли ће то радити самостално или уз присуство браниоца, односно да ли у усменој форми на расправи или као писану одбрану.


Овакав захтев старешине је у директној супротности са чланом 130. ЗУП (који се супсидијарно примењује) – којим је прописана обавеза за лице које води поступак да странку упозори на њена права у поступку и да јој укаже на правне последице њених радњи или пропуштања.


Поступање на описани начин, старешина заправо ускраћује право запосленом да ангажује браиоца (заступника), јер му то право не предочава, а истовремено му наређује да он пише изајву.


Такође, такав захтев је у директној супротности са чланом 125.,132. и 133. ЗУП – којима је прописано да се чињенице и околности које су од значаја за доношење решења остварују у прописаном поступку при чему за дисциплинске ствари важе правила посебног испитног поступка.


У том смислу, очигледно је да се у дисциплинским предметима мора спровести усмена јавна расправа, да се у том поступку (а не у неком претходном поступку) од окривљеног узима изјава, односно, да тек у том поступку окривљени износи своју одбрану, износи чињенице које могу бити од утицаја на решавање конкретне правне ствари и предлаже доказе ради утврђивања тих чињеница.


При том , службено лице које води поступак (дисциплински старешина) је дужан да окривљеном, као странци у поступку омогући да се изјасни о наводима из закључка, о предлозима и понуђеним доказима – што само по себи упућује на закључак да се никакве процесне радње (а посебно узимање изјаве од окривљеног) не могу предузимати пре званичног покретања дисциплинског поступка.


Коначно, овакав приступ је противан и члану 226. ЗКП – који прописује овлашћења полиције у случајевима прикупљања обавештења од грађана (ставови 1. до 6.), односно, у случају саслушања лица у својству осумњиченог за кривично дело (ставови 7. до 9.).


- Наиме, чак и кад се ради о узимању информације у форми прикупљања обавештења од грађанина, и тада се грађанин мора позвати и упознати са разлогом позивања.


У конкретном случају, ако се налог за давање изјаве формално „покрива“ институтом прикупљања обавештења од грађана – онда би запослени (без обзира што је полицајац) морао бити третиран као грађанин код кога се прикупља обавештење о одређеним околностима (без обзира што је он актер конкретног догађаја), јер још нема третман осумњиченог, а то подразумева: да мора бити позван у писаној форми, упознат са разлогом позивања и својством у коме се позива, изјаву даје усмено на записник уз обавезу да му се да примерак записника или службене белешке, прикупљање обавештења је ограничено временски на највише 4 сата, и поново не може бити позиван ради прикупљања обавештења у вези истог догађаја.


- Тим пре ако се од неког лица (овде конкретно запосленог) узима изјава због сумње да је учинио макар и само повреду службене дужности (дисциплински дело), он мора бити обавештен о свим околностима битним за његов статус: у ком својству се тражи давање изјаве, о праву на браниоца и о праву да не мора ништа изјављивати без присуства браниоца.



Председник

Глишо Видовић





Tags: давање изјаве, тражи давање, изјаве, налог, догађаја, покретања, давање, околности